Babini recepti i druge basne

Danas niko ne pravi domaće sapune “po receptu naših baka” – osim nekih seoskih domaćinstava. Da se našim bakama isplatilo da prave ovakve sapune pre 70 godina verovatno bi diplomatski jezik u svetu danas bio srpski, a mi bismo bili svetska sila u kozmetici – što, kao što vidimo, nije slučaj.

Ako je za utehu, ni bake u drugim zemljama nisu pravile sapune ovog tipa.

Čitajući sve opise sapuna po "bakinom receptu" pokušavala sam da zamislim naše babe kako u sred rata (ili posle njega) nabavljaju esencijalna ulja i dodaju voće u sapun - ali nije mi uspelo.

Sapune u čijem sastavu dominiraju (ili se isključivo nalaze) bilja ulja, koji se danas izrađuju u malim serijama i prodaju kao “domaći” nećete naći u istoriji sapuna, ma koliko se trudili.  Oni su tvorevina druge polovine dvadesetog veka, nastala kombinacijom starih receptura, savremenih saznanja iz oblasti hemije sapuna i saznanja iz oblasti kozmetologije i fitoterapije.

Naše, balkanske bake su kuvale sapune od  životinjskih otpadaka prilikom klanja, a u kotao sa lužinom gurale su se često i masne koske i ostaci slavskih ručkova (na veliku žalost seoskih kerova).

Ovde je bilo hladno i kod nas se sapun u zimsko vreme KUVAO. Lužina se tada dobijala od pepela, sastojci se nisu odmeravali baš precizno, pa je sapun kuvan do iznemoglosti… ostavljan da “radi” dan-dva, u zavisnosti od veličine kotla i duže…. Poneka kreativna baka bi odvojila deo neohlađenog sapuna u vanglu i za ćeru umešala neku biljku ili ostatke mirisa, ali to se radilo retko i nikako nije bilo pravilo.

Neke druge bake, na primer one na Mediteranu, koristile su “poslednju ruku ceđenja” maslinovog ulja i tako pravile sapun primeren podneblju u kojem su živele i sirovinama koje su imale.

Na Mediteranu je bilo toplo, pa se ulje jednostavno mešalo sa lužinom i čekalo se da se saponifikacija desi spontano. Metodom pokušaja i greške shvatilo se da sapun od maslinovog ulja treba da stoji najmanje šest nedelja dok ne bude spreman za upotrebu. Koliko se njih spržilo lužinom pre toga, nije ostalo zabeleženo.

Danas su ova dva načina izrade sapuna poznata kao vrući odnosno hladni proces.

Naše bake su ovako pravile kolače. Čuveni mramorni kolač je bio inspiracija za ovaj sapun sa mentom, borovnicama i čokoladom.

Francuski i engleski majstori u pravljenju sapuna, kao i njihove kolege u Španiji i Italiji, već su u 18 veku odlično poznavali oba procesa i prednosti i mane svakog od njih. Tajna izrade sapuna je brižljivo čuvana, ali, ni oni nisu bili previše izbirljivi po pitanju sirovina. Iz domaćinstava su se otkupljivali ostaci masti (da ne idemo baš u detalje) ili se ova sirovina trampila za neku količinu već gotovog sapuna.

U obzir je dolazilo sve, ostaci kako životinjskih tako i biljnih masnoća… natrijum hidroksid je sve to pretvarao u sapun. Dugo zrenje nadomeštalo je nedostatke sapuna zbog nepoznavanje koeficijenta saponifikacije, a tako nesavršen sapun se još ujednačavao presovanjem i valjanjem i obogaćivao dodavanjem mirisnih ulja. Kada se shvatilo da je presovan sapun jednake konzistencije, mekši i nežniji za kožu, presovanje – nazvano i French – milling – je postalo sinonim za izradu “luksuznih sapuna”.

Kada je izbio I svetski rat došlo je do nestašice sirovina za sapun – pre svega životinjskih masti i biljnih ulja. Vladala je glad, a sapun je bio nuz-proizvod i pravio se od otpadaka hrane (po pomenutim starim receptima). Kad nema hrane, nema ni otpadaka… E, nemački naučnici su tada izumeli prvu supstancu koja je čistila a nije bila sapun – i tako smo, na užas ekologije, dobili deterdžente.

Deterdženti su se proizvodili sintetički, bili su jeftini i pod naletom svetske ekonomske krize, a kasnije i II svetskog rata, potpuno su potisnuli sapun iz upotrebe.

Kada se šezdesetih godina prošlog veka razvijeni deo sveta odmorio od ratova, ljudi su počeli da se bave sobom, da rade na unapređenju kvaliteta svog života i – ponovo su se setili sapuna.

Tada je počela što kućna što zanatska proizvodnja “domaćih sapuna” za koje su sirovine manje – više pažljivo birane i koji su bili oplemenjieni esencijalnim uljima, maceratima, specijalnim uljima, buterima, sušenim biljkama i raznim drugim materijama koje su koristile, ili su proizvođači mislili da bi mogle koristiti, ljudskom telu.

Sapun od čokolade i mente, sa majčinom dušicom i rastopljenom smolom tamjana. Tačka na kojoj briga o zdravlju prelazi u čisti hedonizam...

Sapun proizveden na ovaj način je prilično skup, sam proces je radno intenzivan ali je rezultat takav da zaista vredi potruditi se.

Danas je proizvodnja ovih sapuna jako raširena u Americi i Australiji. U Evropi se kućanice mnogo manje zanimaju za kućnu radinost ovog tipa, a u zabačenim delovima Evrope postoje zaista retki entuzijasti – neki pokušavaju da od toga naprave pristojan posao, a neki jednostavno uživaju u blagodetima prirodnih sapuna sa porodicom i prijateljima.